LEGENDA O SMRTI KRALJA ZVONIMIRA

Ljetopis popa Dukljanina. Priredio Vladimir Mošin. Zagreb: Matica Hrvatska,1950. 67-68.

"...tada čuvši toj nevirnici, ne daše ni listove dočtiti i skočiše ne samo da bi pristali na dostojnu molbu svetoga oca pape i cesara rimskoga, da sveta mista iz ruk poganskih izmu i oslobode, da, oni bogom kleti počeše kričati i vikati na svetoga kralja, tužeći se i vapijući jednim glasom, kako na Isukrsta Židove, da on išće izvesti njih iz domov njih i žen i dice njih, i s papom ter s cesarom otimati mista, gdi je bog propet i gdi je greb njegov. "A što je nam za to?" i nevirni Hrvati vazeše zlu misal i nepraveden svit i meju sobom zlo viće učiniše, i sebi i ostatku svomu rasap i vičnje pogrijenje. I tako počeše upiti kakono Židove vapiše na Isukrsta, kad reče poglavica: "bolje da jedan umre, nere tolik puk da pogine." I tako sramotni i nevirni Hrvati počeše govoriti, vapijuće kako psi ali vuci: "Bolje da on sam pogine, ner da nas iz didine naše izvede ciča boga i inim mista toliko daleko obujimati, zemlje i gradove." I ne inako, nere kako psi na vuke lajući kada idu, tako oni na dobroga kralja Zvonimira, komu nedaše ni progovoriti, nere z bukom i oružjem počeše sići njega i tilo njegovo raniti i krv prolivati svoga dobroga kralja i gospodina, koji ležeći u krvi izranjen velicim bolizni, prokle tadaj nevirne Hrvate i ostatk njih bogom i svetimi njegovimi, i sobom, i nedostojnom smrtju njegovom, i da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jazika podložni bili. I tako izranjen ležeće a Hrvate proklinjuće izdahnu, i pojde duh njegov, po milosti onogaj ki sve može, a anjeli veseliti [se] u vike vikom."